Језик:
Насеље Мали Иђош простире се у срцу Бачке, дуж обе обале потока Криваја, у загрљају бржуљка Телечке, на пола пута од Суботице ка Новом Саду. Село броји нешто више од 5800 становника – срба, рома али је већина мађарске националности. Име насеља током историје први пут се појављује 1462. године, када је краљ Маћаш својој мајци Ержебет Силађи поклонио више пуста у околини Суботице, међу којима је и Хеђештхwрол.

Преци већине данашњих житеља на ове просторе стигоше у пролеће 1769. године из Сентандреја, жупанија Бекеш. Црква коју смо саградили у част Свете Ане освећена је 1788. године. При поновном насељевању око стоседамдесеторо њих село је градило на обе обале потока Криваја (Бачер). У спомен нашег досељења на ове просторе од 1994. године 21. март се слави као дан села Малог Иђоша. Име нашег места се бележи и у мађарској историји, наиме последња велика победа револуције 1848-49. извојевана је код железничке станице код Ловћенца. У знак сећања на ту битку, 2000. године реконструисан је споменик од добровољних прилога на западном гробљу.
Још недавно пољопривредно добро, фабрика за прераду метала и циглана били су врло значајни са економског аспекта села. Данас је већина друштвених предузећа већ приватизована, а неколицина предузетника послује врло успешно.
Село има предшколску установу, основну школу, библиотеку, дом здравља. Каријера многих писаца, ликовних уметника, глумаца, музичара, новинара потекла је из овог села. Носиоци културних збивања је КУД Петефи Шандор. Име спортског клуба Еђшег тренутно представљају фудбалери, шахисти и рукометашице. Манифестације које одишу духом, а дешавају се једном годишње су: Домбош Фест, Ана дани, и Дани Чепе Имреа. Со-Бесед је локални лист који се објављује једном месечно. Наше ватрогасно друштво је основано пре 140 година. У селу успешно делује више цивилних организација.





Наше село

Мали Иђош лежи насред Бачке, у котлини брежуљака Телечка. Саставни део је општине уз насеља Ловћенац и Фекетић. Са 182 км2 површине једна је од најмањих општина у покрајини. Њено већинско становништво чине Мађари, Црногорци и Срби. Са именом општине Мали Иђош први пут се срећемо 1476. године без неведене жупаније, када су убележена имања Маротијевих у Потисју. На списку су: Сегеђхаз, Фекетееђхаз, Кетшопроња, Куташ, Нађхеђеш и Мали Иђош. Два села су била у данашњим атарима Иђоша, судећи бар по називима других наведених места. Међутим 14 година раније у једном документу се помиње пуста Хеђештхурол. 16. фебруара 1462. године на молбу своје мајке краљ Маћаш, као украс Ержебетином двору поклања сва места и пусте наведене у документу. Село се у историјским документима помиње до овог догађаја. Међутим унутрашњост земљине коре говори нешто друго. Ископине из 1906-1907 говоре о добу сеобе народа.
Једна од наших заоставштина из 1522. године – где додуше фали део који се односи на Иђош – је харачки списак који је веома значајан запис. Кметови Јохана Хегешија у селу Девечер (данашњи назив атара северно од Србобрана), кметови Бласиуса Хегешија у селу Бетерен (Бетер је вероватно део данашњег Темерина) су плаћали харач. Пропаст краја почео је 1514. године. Устанак Доже Ђерђа осим материјалне штете, конфисковања стоке однео је и неизмерно много људских живота. Поврх свега десио се и пораз код Мохача.
Сулејман И и његови везири су са својом војском након победе на повртаку прошли пределом између Дунава и Тисе. Институционална владавина турака започиње након пада Будима, 1541. године. Након мохачке погибељи и село је опустошено али се не зна тачно када. Чињеницу о изумирању села потврђује сегедински турски запис за порез 1553-54 године. Овом запису претходи сегедински устанак против турака из 1552. године. Након почетничке среће становници Реске беже у Иђош испред турске војске, где их и затиче пописивање за порез.
Касније у турским записима о порезу Мали Иђош се помиње у суботичком пашалуку са 18 кућа порезника од 1580-е до 1582. године, Велики Иђош са 17 кућа порезника 1580. године и са 23 кућа поразника 1590. године. 1652. године Иђошани порез плаћају Ференцу Wешелењију. 1655. године када се спроводило даривање имања оба Иђоша прелазе у власништво Адама Wешелењија. Оба села пропадају до краја XВИИ века. 1703. године обе пусте се још помињу као засеоци из турског доба. Током спровођења мера везаних за погранични појас, када се између осталог записују имања камаре, оба села се помињу као пусте. На једном документу се називају Киш Хиђош и Наги Хигијош а на другом Парвохyгош и Магнохyгиош. Недуго затим камара даје у закуп атаре оба села деградирана у пусту.
Велики утицај за одлуку о насељавању пуста Мали Иђош и Велики Иђош имао је Антал Котман 1763. године. У свом извештају о локацијама, обе пусте је обележио као погодне за насељавање. Наново насељавање је водио Пал Крушпер, директор сточарства камаре. Убрзо након што је објавио насељавање Малог Иђоша, јавили су се мађари католици из Бекешсентандраша из жупаније Бекеш који су били вољни да се населе уз одређена права. Мали Иђош је 1769. године директор сточарства камаре обележио као место за дошљаке. Насељеници су стигли марта исте године. Поводом тога 21. март се од 1994. године обележава као дан села. Највећи догађај током историје у селу везује се за револуцију 1849. године. 14. јула мађарска војска је под вођством Рихарда Гујона извојевала своју последњу победу над Јелачићевом војском.

Црква Свете Ане

Општина је 1771. године саградила светилиште, док је милостиви, камара 1788. године саградила данашњу цркву. Црква саграђена у част Св. Ане је дужине 35 м, ширине 13 м, торањ је висок 35 м, док је целокупна површина 526 м². Оргуље које и дан данас функционишу саградио је Иштван Ковач, мајстор из Сегедина. Црква је више пута преуређивана. Последње преуређење већих сразмера датира из 1939. године. Споредни олтари и проповедаоница су тада смештени на место где и данас стоје.
Поред главног има и три споредна олтара који су грађени у поједностављеном барокном стилу. Слика главног олтара је дело мајстора Јосипа Франциска Фалконерија и представља Блажену Девицу између Св. Ане и Св. Јоакима. Слика је урађена 1791. године у Будиму. Слике споредног олтара су дело Мора Тана, (1828-1899) сликара пореклом из Старог Бечеја, настале у Пешти 1868. године. Једна слика представља Св. Јосифа, тесара из Назарета, вереника Девице Марије, са малим Исусом на рукама.
Трећи олтар је у лурдешкој пећини, израђен је 1938. године по пројекту инжењера Кароља Молцера. Израдио га је каменорезац Јакаб Шилер који је саградио и три галерије. Фреске су дела два академска сликара из Загреба: Рудолфа Донасyја и Мире Краљевић. Витлејем је дело из 1950. године, уметнице и часне сестре Брехмане из Загреба. Слике стација и фигуре Витлејема су израђене од печене глине.
Садашњи жупник је Ференц Брашњо.